n (sg. NA bečańe, G -a, L -ńu, I -em, pl. G -a) gl. im. od bečati.
1. glasanje ovaca, koza, goveda; usp. beketańe, blek1. H (s. v. ), B (s. v. aegloga, balatus; bečańe), J (s. v. balatus), P (s. v. balatus 396). Ovca … podigne glavu i glas, tak da vidi se z svojem turobnem bečańem zvati ļubļenoga pastira. Matak II, 63. Koj z teliči baratče, ne bude ńemu teško veliko teličev bečańe poslušati. St kol (1866) 146.
2. fig. plač; dernjava. Jezero jezer ručańa, bečańa … nad menum splodivši pretirali su me. Šim prod 428. Greše ļudi oni koji po vlezavańu, ručańu i bečańu vragu nepriatelu ponujaju maršicu. Gašp IV, 182. O, vražji magarac, z tvojem bečańem! Nazlob 8 b.
