adj. (sg. N m. berečen, -čni, f. -čna, NA n. -čno, I f. -čnom, pl. N f. -čne, G n. -čneh) etim. v. bereg.
1. koji je pun bara, močvaran (o kraju, o zemljištu ); usp. berečast. B (s. v. lacuster, paluster), J (s. v. lutea, paluster). Zrak … je zasmrağen, navlastito po mestah fajhtneh, blatneh i berečneh. Lal vrač 42. Kada mi, Adolf, človeka gledimo koj se… v berečno mesto je zabludil, tak odlučujemo mi, ki smo na suhom, vsakoga koraka kojega nesrečni včiniti bi imel. Lovr ad 59.
2.
a. koji se nalazi, koji raste na močvarnom području. Vsaka paša neje hasnovita ovcam, nahağaju se nekoje od koih pogibļu i nanaglom ginu. Ovakove jesu berečne, ilovne, mehnaste. Ovc 46.
b. koji je iz mlake, bare. J (s. v. lulica, lampetra, limosus). Vu iskopanu jamu mora se stari, dobro ležeči zrel koński … gnoj tverdo vgaziti, zatim z gnojnom ali drugom berečnom mehkom vodom iz mlake dobro polejati. Duhan 15.
3. bot. u svezama berečna racica zool. v. racica; berečna trava bot. lopoč, lokvanj,Nymphaea alba. Ako ne bi imal salitra, imaš pak lekena korena, berečne trave. Lal pupk 200.
