impf. (inf. bičuvati; prez. sg. 1. bičuem, -jem, 2. -ješ, 3. -je, pl. 3. -ju, imperf. pl. 3. bičuvaše; imp. pl. 1. bičujmo). 2. -jte; pridj. akt. sg. m. bičuval, pl. m. -i; pridj. pas. sg. N m. bičuvan, -i, n. -o, G m. -oga, pl. N m. -i; ptc. prez. sg. N m. bičujuči, n. -e, f. -a) usp. bečuvati, bičovati.
1. bičem tući, udarati, bičevati. H (s. v. bičuem, koga bičuju), B (s. v. caedo, flagellator, flagellatus, flagello, verberatus; bičujem, bičujući, prid. bičujem), J (s. v. flagrio). Zezvali Židovi apoštole, biše je i bičuvaše je. Vram post B, 12 a. Sinka mojega k stupu privezanoga nemilo bičuju. Habd zerc 216. Takove gospoda pravično čine bičuvati, vesiti… ali z mečem prisekati. Mul pos 301. Hahari jesu se Viktora bičujuč bili zatrudili. Krist žit 24.
2. fig. kažnjavati. Telo kroti [pokornik] kaštigami, bojom, postom bičuje. Mil vert 118. Kada nas (Bog)bičuje… kakti naš dobri otec, najvekše hvale je vreden. Brez diog 144. Ako nas ti [Gospone] takaj pokoriš, bičuješ naše neprijatele jošče vnogo boļe. St kol (1866) 206.
