adj. (sg. m. brojni, n. -o, f. -a, D n. -omu, I n. -em, pl. N f. -e, G n. -ih, L n. -ih).
1. koji se odnosi na broj, brojni. B (s. v. calcularius, numeralis, modulor; brojni). Kak se goder pogadaju linie, tak se računajuč takajše pogoditi mogu karte, groši ali kakvogoder drugo brojno dugovańe. Šil 363. Pravičnost ispuńavajuča … deli se … na zameńavajuču (commutativam), koja obderžava se vu pogodbah vsakoga jednako vezajučeh s prispodablańem brojnem (proportione arithmetica). Domin 6.
2. mnogobrojan, obilan. X (s. v. numero). Ovoga varaša jako brojnomu ļuctvu … piše apoštol da terpezļivi budu. Habd ad 919.
3. u svezama ~ list v. list; brojna reč, brojno ime isto što brojnik 1. Brojne reči jesu ona pridavna, z kojemi se broji ali pokažuju broja stvarih. Nem jez 127.
