adj. (sg. N m. dobiten, -tni, n. -tno).
1. koji donosi dobit, korist, unosan; koristan; usp. dobiškonosen, dobitkodobliv, dobitkonos, dobitliv, dobitļiv, dohodni. B (s. v. foenebris, lucrabilis, quaestuosus; dobiten), J (s. v. censualis), X (s. v. quaero).
2. koji se može dobiti, kupiti. J (s. v. quadrantarius).
3. u svezi razložeńe dobitno čvrst, jak argument. B (s. v. argumentum).
