m (NA hoblič, I -om) njem. Hobel.
1.
a. oruđe kojim se izglađuje drvo, strug, blanja; usp. hobla, hobļuč. H (s. v. ), B (s. v. dolabella, liaculum, runcina 2; hoblič), J (s. v. ascia 2 s naznakom da je riječ strana, dolabra). Mešter kaže svojemu vučeniku pilu, hoblič, sveder. Zagr I, 327. Ti, Filip, pilu, ti, Jožef, gletvo vuzmete, hoblič i desku vuzmi za zibku. Pop bož 2 a.
b. tesarska sjekira kojom se ravna drvo, bradva. H (s. v. ), B (s. v. ascia, caudicalis, planula).
2. drvena zidarska gladilica kojom se ravna zid. B (s. v. liaculum).
