m (sg. N herğavec, G -vca).
1. onaj koji ima riđu kosu (boje hrđe ); usp. rusoglav, rusoglavec. P (s. v. rufus … herğavec … herğavca … rusoglav … rusoglavec 119). Ne li Abšalom, gizdavi herğavec, pravoga otca svojega hotel iz kraļevske stolice izhititi? Gašp III, 678.
2. loš, nevaljao čovjek. Herğavec je ali čisto zločest ali jako dober. Mikl izb 163.
