adj. (sg. NA m. ilirički, G m. -oga, pl. G f. -ih, A m. f. -e).
1. koji se odnosi na ilirce, ilirski; usp. ilerski1. Vnogopoštovanomu … gosponu … Ļudevitu Gay narodnih iliričkih … novin redaktoru. Ğal gaju 445.
2. koji se odnosi na Ilire; usp. ilirski 1. Za Pleuratom kraļ ńihov bil je sin ńegov Agron, viteški vojnik … na suhom i na vode vu mogučnosti vse perveše iliričke ladavce nadhodeči. Mikl izb 20.
3. južnoslavenski (v. Iliri); usp. ilirijanski, ilirski 2. Med vsemi vendar koje zovemo iliričke ili slavinske, jezik horvatski vu lehkoči izgovarjańa diačkomu vnogo spodoben [je]. Mikl izb 12.
