n (sg. NA izveršeńe, izvršeńe) gl. im. od izvršiti; usp. zvršeńe.
1. dovršetak, kraj, konac. B (s. v. izveršeńe).
2. izvršenje; ispunjenje; ostvarenje; usp. izvršavańe, izvršetak, zvršeńe. B (s. v. auctoratus, cesso, dictus, executio). Iz orsaga [su] odišli na zagovora izveršeńe. Gašp III, 55. Da bi vendar izveršeńe zapovedi dane velikoga kriča ne zrokuvalo, dal je pravičnomu sokaču čemera vu jestvine zmešati. Mat gen 26.
