m (sg. NA kadilo, G -a, I -om, pl. N -a).
1. tvar koja pri gorenju proizvodi jak miris; usp. kad1 1. B (s. v. ambarum, aroma, aromata, hedychrum, incensum, suffimen, suffumigium, thymiama; duha 6, kadilo, pokağeńe), J (s. v. suffimentum, thymiama). Kada pak ni to im ne dosti, nego nekem kadilom i dimi preblede se čine. Habd ad 1078. Kada ńim ne hasni vračtvo naturalsko, obračaju se vu vnoge šatrije, bajańa, kadila. Gašp III, 119. Da bude alduval ńemu vredno kadilo na vugodnu duhu. Ev 274.
2. kađenje. H (s. v. ), P (s. v. suffitus 219). Vzemi zerńa borovičnoga i ovo naj bude za kadilo. Lal vod 115. Molitvu [je Aaron] napervo postavil, ter je z kadilom … svoju prošńu napervo donašal. St kol (1866) 223.
3. isto što kad12. B (s. v. prothyma).
4. u svezi trancišk ~ neka aromatična tvar (možda pogreškom od Francisciblumen, Senecio Jacobaea ). B (s. v. magma).
