adj. (sg. N m. kameni, n. -o, f. -a, D m. -omu, f. -i, A f. -u, N m. -i, n. -o, f. -a, pl. N m. -i, f. -e, GL f. -ih, D m. kamenem, A f. -e, V m. -i) kameni; usp. kamanat, kamenast, kamenat, kamenen, kamenit, kamenski.
1. koji je od kamena. Vučaše [on] ńe zakona i pravdu navoga evangeliomskoga, ne na kamenih tablah … napisano, nego na table človečkega serca milošču Božju spisal. Vram post B, 106. Drevenem i kamenem Bogom su se [poganini] klańali. Habd zerc 119. Behu onde šestere kamene posude. Zagr I, 69. Koi bedaku izkažuje pošteńe, on hita kamen na kameni kup Merkuriuša. Krist žit II, 330.
2. fig.
a. bezosjećajan, nemilosrdan. Kameno i okorno serce imajuči, nesu se hoteli ni spoznati ni povemuti. Vram post A, 217. O kameno serdce, što si se vmertvilo? Citara 186. O dete kameno, još nisi geńeno? St kol (1866) 235.
b. nepomičan, koji je kao bez života; žalostan, potresen. I ne da [ona] jeziku več pisati žalost – neg je pače persi kamene prebila. Jurj 134. Joj meni, o Feliks, joj tužni i kameni, poginul je sin moj ovu noč na posteļi od mene zagńeten. Gašp II, 371. Kam se oberne kameni redovnik od velikoga straha. Gašp II, 794. Aj, ti sirotica tužna i kamena, nimaš nikaj. Lovr rodb 33.
3. u svezama Kamena gorica lokalitet kraj Novoga Marofa s izvorom kisele vode; usp. kamenski 2. Kamena gorica – vu horvatskom orsagu kisela voda. Lal vod 67; kameno oļe nafta. P (s. v. naphtha 733).
