adj. (sg. N m. kanonički, f. -a, D m. -omu, A f. -u, pl. G m. -eh, L f. -eh).
1. koji se odnosi na kanonik; kanonički; usp. kanovnički. B (s. v. canonicalis). Ńe [cirkve] bogactvo i vrednost preštimava Franciškuš Pacietuš iz dohodkov biškupskeh i kanoničkeh. Habd zerc 45. Akoprem ponujana jest ńemu sublektoria, iz koje lehko na čast kanoničku bi bil zastupil, on vendar prijeti ńu ni hotel. Gašp IV, 839. Nekoji … na kanoničku, nekoji na istu čast biškupsku izvišeni jesu. Št past 4.
2. u svezama ~ zbor, ~ kolegijum kaptol. B (s. v. capitulum). Prepostavi [on] Wolfganga za dekana vsemu svojemu kolegiumu kanoničkomu. Gašp IV, 229.
