(si)impf. (inf. lukati; prez. sg. 1. lukam, lučem Velikov 3, luka, luče, -e si; imp. pl. 2. lučite; pridj. akt. sg. m. lukal, f. -a, pl. f. -e; pril. prez. lučuč) njem. lucken; lukati.
I.
1. viriti, gledati (kroz što, ispod čega, iz, iza čega ); usp. lukati, slukavati. B (s. v. rimo, specio, suspecto, lukam s uputom na nalukavam se). Ja pak naj čez vrata nuter lučem? Velikov 106. Zmeknirep kakti skrovnoznanec odzad luče. Brez diog 117. Prešel je veter i bura vezda, dajte sad malo lučite z gnezda. Žmig živ 39. Z te scoprane norije šantavi van luče. Krl 93.
2. pokazivati se, vidjeti se. Iz ove reči [vam] van luče gizdost i nenavidnost. Brez diog 114. Gospon je postal Petar, moj kum, ž ńegovog gospoctva muž luče van. Vör 21 a. Vondravec prosi, torbaka nosi, ž njega praznina luče mu van. Pav pop 50.
II. refl. ~ si isto što ~ I. 1. Na protuletje Peter iz Antiokije si luče. Danica (1836) II.
