m (sg. N mermravec, G -vca, pl. N -vci, G -vcev).
1. onaj koji tiho govori; onaj koji mumlja, mrmlja; usp. morguvavec. H (s. v. mermravec), B (s. v. murmurator, mussitator, susurrator, susurro; mermravec), J (s. v. murmurator), P (s. v. susurro 305). Mermravci, govorci ali prišeptavci, bratja moja draga … mi ne moramo biti. Zagr I, 351.
2. onaj koji o drugima zlo govori, koji ogovara, kleveće; usp. mrmraš. B (s. v. phagoloedorus).
