adj. (sg. N m. mutast, n. -o, f. -a, G m. -oga, pl. N m. -i, n. -a, f. -e, D m. -em, A m. -e) lat. mutus.
1. koji ne može govoriti, nijem, mutav; usp. mutav, mutlast. B (s. v. elinguis, eneus … ńem … mutast … strašļiv … bedast, mutus). Dopeļaše k ńemu gluhoga i mutastoga da bi na ńe svoju ruku postavil. Zagr I, 446.
2. fig.
a. tih, skroman, bez vanjskih bučnih efekata. Kaj ne mogu najmudreša opraviti nagovarjańa … opraviti mogu priprosta mutasta dobra dela. Zagr I, 298.
b. neosjetljiv. Kaj vas more pomoči vust gibańe … ako mutasto je serdce. Matak I, 591.
