impf. (inf. noreti; prez. sg. 2. noriš, 3. -i, pl. 3. -iju; pridj. akt. pl. m. noreli) etim. v. nor.
1. ponašati se nerazumno, ludo; ludovati, mahnitati; bjesnjeti. B (s. v. craterus), J (s. v. deliro … 2. metaph. ludim … iz pameti zhajam … pomamļujem se … budalim … manenujem … vulgo norim … fantažeram). Nut zbog promeńenoga zagovora … slep postane i noreti začne. Gašp II, 473. Oni su zvun sebe … oni noriju. Lovr pred 63.
2. ponašati se neozbiljno, praviti ludosti, izvoditi ludorije. Kak dugo [vi] proti Bogu budete noreli? Gašp IV, 130. fig. B (s. v. procellulus … drago je bilo videti peseke z vekšemi norujuče).
3. isto što luditi 1. Norc z norijom nori i ponori saki. Krl 94.
