(se) impf. (inf. noruvati, noruvati se; prez. sg. 1. noruem, norujem, -jem se, 2. -ješ, 3. -je se, pl. 1. -jemo se, 2. -jete se, 3. -ju, -ju se; imp. sg. 2. noruj se, pl. 2. -jte, -jte se; pridj. akt. sg. m. noruval, noruval se, n. -o, pl. m. -i; pridj. pas. sg. N m. norujuči, pl. A m. -e; pril. prez. norujuč) etim. v. nor.
I.
1. ponašati se neozbiljno, nerazumno, nedolično; izvoditi ludorije; zbijati šale s kime. B (s. v. agnus 2, fatuor, nugor, procellulus, tricor; norujem), J (s. v. facetior, ludicer). Otci … ńihovi … se nasmehavaju, šale, noruju. Habd ad 819. Videl je jednoč [mešter] dečake noruvati. Škv hasn 248. Bi li se šalil i noruval kada bi videl da gdo otcu tvojemu meča v serdce zabada? Verh 451.
2. isto što luditi 1. H (s. v. blaznim, noruem), B (s. v. delirov). Ne norcu na misli … da on noruje, da on manenuje. Habd ad 871.
II. refl. ~ se isto što ~ I. 1. X (s. v. tricae … tricor). Kak se noruju ništar ne mare. Habd ad 661. Dečko, ne noruj se, neg se pašči. Pap 17. Bedak se noruje z grehom. Krist žit I, 290.
