m
1. onaj koji što otkriva, obznanjuje, čini poznatim; usp. očitavec, otkrivavec. B (s. v. renunciator; očitnik, odkrivač).
2. onaj koji ubire porez, daču, poreznik; usp. dačnik, haračar, očivesnik, opčinskih dač prekupec s. v. prekupec. J (s. v. publicanus). fig. Ki cirkvu ne posluša, on je kakti poganin i očitnik. Mul šk 194.
