(se) pf. (inf. odgovoriti, odgovoriti se; prez. sg. 1. odgovorim, -im se, 3. -i, -i se, pl. 1. -imo se, 2. -ite, 3. -iju, -e; imperf. pl. 3. odgovorihu; imp. pl. 2. -ite, -ete; pridj. akt. sg. m. odgovoril, odgovoril se, f. -a, -a se, pl. m. -i; pril. prez. odgovoreč; pril. perf. odgovorivši).
I.
1. dati odgovor (pismeni ili usmeni ), odgovoriti; usp. odreči I. 1. B (s. v. persolvo, promo, rescribo), J (s. v. aqua), P (s. v. a memoria 250). [Ježuš] ne odgovori ni reči. Vram post A, 65 a. Odgovorite [mi] na pitańe moje. Šim sl 6. Na vsako pitańe očivestno jesem odgovoril i tentańe podnesel. Lal vrač 9. Z drage voļe hoču ti na tvoje pitańe odgovoriti. Danica (1840) 79.
2. učiniti, reći što na čiji poticaj, reagirati. Prošńu oni za smeh vzemši odgovorihu. Nadaž 60. Istina je to vu čem me tužite i na to ne znam kaj odgovoriti. Fuč 140. Mâ gospodična, ja ne znam kaj bi ńim na takove vļudne reči odgovoril. Krist anh 218. fig. Karajuč dušu telo odgovori. Noč viğ 48.
II. refl. ~ se
1. suprotstaviti se, oduprijeti se. Oprošena vu hižni zakon, vsigdar je spameten zrok našla i ńim se odgovorila. Gašp III, 740. Milošča Boga … vuči nas da se nepobožnosti i svetskem poželeńam odgovorimo. Ev 10.
2. isto što odreči II. B (s. v. ejuro). Šta se človek mora na kerstu odgovoriti? Mul šk 30. Zbog [Ježuša Krištuša] … sem se vsemu odgovoril. Ev 194.
3. obraniti se. Tužitelom mojem preveč lahko je veruval, meni pako priliku iskratil odgovoriti se. Mat gen 33.
