(se) pf. (inf. odreči, odreči se; prez. sg. 1. odrečem, -em se, 2. -eš se, 3. -e; pridj. akt. sg. m. odrekel, odrekel se, pl. m. -kli).
I.
1. isto što odgovoriti I. 1. B (s. v. au). Rečeni Berckovič odrekel je ńim: Ja znam kam idete. Starine 25, 98. Vladimir ńegovu šegavost poznavši odperto je odrekel da on k ńemu nejde. Mikl izb 49.
2. odbiti; protiviti se. J (s. v. abdico). Weigern sich … odrekel je tomu poslu. Nem jez 229.
3. povući rečeno, poreći. B (s. v. neporečļiv … kaj se odreči več ne more).
II. refl. ~ se (čemu, čega)odbaciti što; ne priznati koga ili što, odreći se; usp. odgovoriti II. 2, ogovoriti II. B (s. v. apostato). Zato vezda … proti ńim govorim te se ih odrečem. Kraj 82. Večkrat bute primorani vnogomu se veseļu dragovoļno odreči. Rob II, 103. Vuči se od pokornikov koji su telo svoje raspińali, mercvarili, vsemu se odrekli. Verh 11.
