m (sg. N otimavec, L -vcu).
1. onaj koji oduzima, otima, krade, otmičar; usp. otimalac, otimnik, zgrabļivec. B (s. v. pinnirapus, raptor; pernica), J (s. v. detrectator … otimavec). Dopuščenomu je proti otimavcu … pravdu iz zroka sile podignuti. Domin 64.
2. onaj koji koga otima od čega, koji oslobađa, daje slobodu, osloboditelj; usp. slobodnik 1. J (s. v. assertor 2. … slobodnik … otimavec … sloboščine davavec).
