m (sg. N pohabitel, G -a, pl. N -i).
1. onaj koji čini loše (komu / čemu); onaj koji kvari, upropaštava (koga / što); usp. iskrivitel, ispačitel, pokvaritel, shabitel, spačitel, spačnik. B (s. v. confector 2. … potrošitel … pohabitel, corruptor … pohabitel ali zhabitel … pokvaritel … zpačitel … pohabitel mladosti, depravator … pohabitel ali zhabitel … pokvaritel … izpačitel … izkrivitel; pohabitel), J (s. v. corruptor … pokvaritel … pohabitel, destructor … pokvaritel … pohabitel). Luter, Kalvin i drugi vere ponoviteli (ali boļe pohabiteli) podstupili su se reči da su od Boga za cirkve pobolšańe odreğeni. Verh 590.
2. onaj koji izrađuje krivotvorine (o oporuci, novcu i sl. ), krivotvoritelj, falsifikator; usp. krivočin1, krivočinec, krivopisec, krivotvoritel, opačitel, podmetavec 2, pofalšlivec, pokvaritel 2, prečinitel, prehińalec, premenitel 2, pričinitel, pričińalec1, vkanļivec. B (s. v. adulterator … pohabitel … pofalšlivec t. j. koi kaj pohabi i pokvari ter falšlivo napravi: kakti peneze i ostalu kakvu drugu stvar, contravenio … nekoga kakti pohabitela listnoga ili himbenika obtužiti), J (s. v. falsarius … penez … pisma … krivočin … pohabitel).
3. u svezi ~ mešter čovjek koji loše obavlja svoj posao, nadrimajstor. Stümper, pohabitel mešter. Nem jez 35.
