adj. (sg. N m. pristar, n. -o, f. -a, G m. -oga, pl. N m. -i, G m. -eh, A f. -e).
1. koji je već pomalo ili prilično star; vremešan, postariji; usp. nastar, pridoben1. J (s. v. provectus … pridoben … pristar … dužebivni, vetulus … pristar … nastar … dobro pridoben … prec star), X (s. v. vetus … vetulus). Od punoga meseca do zadńega fertaļa pristari ļudi … neka včine žilu seči. Kal 23. Drugi gospon imal [je] pristare kčere. Gašp III, 906.
2. koji je duže vremena odstajao. B (s. v. vetulus … pristaro vino).
3. koji nije nov, rabljen. [Našesto je] pokrivalo pristaro prez platna. VZA 13, 186.
