adj. (sg. N m. razumļiv, D m. -omu, pl. N m. -i, n. -a).
1. isto što razumen 1. J (s. v. rationalis … razumen … razumni … razumļiv … razum imajuči … razborni).
2. koji se može dokučiti razumom; koji se može razumjeti, shvatiti, razumljiv, pojmljiv; usp. razumliv. B (s. v. tenebrae ... duguvańa odperta i lahko razumļiva; razumļiv). Die Gabe dentlich zu seyn, dar biti razumļivomu. Nem jez 243. Temeļi, z kojemi istinitost vere kerstčan pokažuje se jesu tak očivestni i razumļivi, da nekakvem načinom reči moramo, da su preveč očivestni. Verh 543.
