f (sg. NA razumnost, GDL -i, I -jum).
1. osobina onoga koji se ponaša u skladu s razumom, razumnost, razboritost; usp. razboritost 1, razbornost, razložnost, razmislenost, razumstvo. H (s. v. razumnost), B (s. v. phronesis … mudrost … razumnost, prudentia … razum … razumnost … pamet … razumnost vu sudeńu; previğeńe ... ne razumnost ļudih nego previğenost Božja ravna svet), J (s. v. prudentia … razumnost … razbornost … razbor, rationalitas … razumnost … razboritost), P (s. v. prudentia … razumnost … razumnosti … razbornost 1042). Pogubiti modrost modrih i razumnost odvreči i odduriti hoču. Vram post B, 32. Junačtvo, razumnost staše v ńem [caru] jednako. Zrinski 42. [S. Valentin] pri vseh razglašen zbog gluboke razumnosti [bil je]. Gašp I, 618. Blažen človek koi najde mudrost i z razumnostjum obiļuje. Krist žit I, 259. fig. Čem boļe gdo sebi bude vjedińen i znutra priprost, tem više i više prez truda razme, kajti zgora svetlost razumnosti priimļe. Kempiš 6.
2. osobina onoga koji je bistra uma, koji lako shvaća, inteligencija; usp. pametnost, razmeńe 2. B (s. v. intelligentia … razumnost), J (s. v. intelligentia … razumnost … razmeńe), P (s. v. ingenium … pamet … razumnost … razumnosti 1036), X (s. v. lego … intelligentia … razumnost). Neka razumnost se govori vremena ali sviecka, po kotere zaiskuju se sviecka dobra. Vram post B, 102a. [S. Ferenc] vu školu podan šestoletni vse svoje tovaruše z marlivostjum vu navuku ... nadide ... na čudo veliko istomu školniku zverhu razumnosti dečarica kojega drugem vučenikom na peldu podavati ni zamudil. Gašp I, 480.
3. osobina onoga koji dobro poznaje (što), koji je učen, koji je vješt (u čemu), učenost; usp. vučenost. J (s. v. sapientia … mudrost … verla razumnost). Vu Korintuš se pojdem vučit razumnosti. Magd 75. Ne potrebno: da bi na zadobleńe navuka i razumnosti odišli vu škole rimske, ali … vu bečke ali zagrebečke. Gašp III, 111. Vsi [su se] čudili zverhu razumnosti i odgovorih ńegovih. Katek 15.
