m (sg. N rozgot, I -om).
1. glasan i bučan smijeh, grohot; usp. rogor, rogot, rogotańe, rozgotańe. Rozgot, m. lautes Gelächter. Krist anh 50. fig. Dušu [je] z rozgotom istiral. Habd ad 138.
2. u svezi rozgotom se (na)smejati glasno i bučno se nasmijati / smijati, grohotom se nasmijati / smijati. H (s. v. smeem se rozgotom). Rozgotom se je [on] nasmejal. Habd ad 138. Videla je [duša] nekuliko vragov berzo tekučeh i rozgotom se smejučeh. Habd zerc 44. Na to stareši vrag rozgotom nasmeje se. Fuč 258. Jako se rozgotom smejati ne lepo. Mul šk 497. Ištvan (rozgotom se nasmeje): Ha ti malovredni! Pak naj ja z tobum vojujem! Zriń 50. Govori tiho jer se budu ludi rozgotom smejali ako začuju [to]. Dan 188.
