m (sg. N slepec, D slepcu, A slepca, pl. N slepci, G slepcev, slepcov, D slepcem, A slepce) usp. slepak, slepčec, slipac.
1. onaj koji nema osjetilo vida, koji ne vidi osjetilom vida, slijepac. Slepec neki sedeše poleg puta proseči ali koldujuči. Vram post A, 58. Na putu je vode šum čuti i vnogim slepcem do ńe prihod ostalim vbogim. Jurj 87. Kada jeden slepec z rukami tipļe jeden falat materie kakove žmehke, ne zna je li srebro … ali železo. Zagr I, 162. Kad bi se približaval k varašu Jeriko, nekoj [je] slepec poleg puta sedel i prosil almuštvo. Ev 42. Proštenjari slepci za vuhom su tepci. Krl 88.
2. fig. onaj koji razborito ne uviđa, ne promišlja, ne rasuđuje, ne spoznaje. Ali su oni sami … slepci ki ne vide da je bog zapopade. Habd ad 398. Pisci … pred vsemi ozvani bili su za bedake i slepce. Matak I, 306.
3. izr. ako (kad) slepec slepca vodi, v jamu obodva opadu / zgube se obodva kada što vodi nestručna osoba, ne može biti uspjeha. Slepec pak, ako slepca vodi, obodva vu jamu opadu. Matak II, 197. Ako slepec slepca vodi, zgube se obodava. Mul pos 15. Kad slepec slepca vodi, v jamu obodva opadu. Mikl izb 163.
