Rječnik hrvatskoga kajkavskoga književnog jezika

adj. (pl. I m. bičnimi) koji se odnosi na bič 1. B (s. v.   verber).  Ima se svaki rob … z 20 bičnimi udarci kaštigovati. Nov horv 421 b.

f (sg. A bičnicu) (vjerojatno)isto što bič. Jeden čudnovit cvet … vse fele orudeļa z kakovem je bil naš … zveličiteļ … bičuvan vu sebi zaderžava: ternovu korunu, sulicu pokažuje i stupa, nezmerne čavle, bičnicu, lance, križa. Danica (1838) 66.

m isto što bičevnik 1. B (s. v.  flagellator, verberator).

m onaj koji donosi bič na mjesto bičevanja, izvršenja kazne. B (s. v.  castifer, flagrifer).

f žena. bičonosec. B (s. v.   flagrifer).

impf. (inf. bičovati; prez. sg. 3. bičova) isto što bičuvati. Vredan sam kušati … da me Božja ruka … bičova. Magd 91. Slobodno budi mimoidučemu belomu svakoga roba dvadesetkrat bičovati. Nov horv 421 b.

adj. (sg. N m. bičujuči, n. -e, f. -a) u im. službi: onaj koji bičuje; usp. bičevnik, bičuvavec. B (s. v. ).

n (sg. NAL bičuvanje) isto što bičuvańe 1. Ježuš … bičuvan … bude i po bičuvanje vmore njega. Vram post A, 58.

n (sg. NA bičuvańe, G -a, L -u, I -em, pl. N -a) gl. im. od bičuvati.
1. udaranje, bičevanje. H (s. v. ), B (s. v.  flagellatio, verberatio;  bičuvańe), J (s. v.  flagellatio, mastigia), P (s. v.  taureae 309), X (s. v.   flagro).  Po bičuvańu tvojem, oslobodi nas Ježuš. Mil vert 31. Peta zapoved … odmetče … nagneńe koje bližńemu … na rańeńe … ali nemilo bičuvańe ali skončańe šetuje. Mul pos XXXV. Odprosti meni… zaradi ńegve muke koju je on podnesel pri bičuvańu. Ev 359.
2. fig. kažnjavanje. Vnogoverstna jesu … bičuvańa grešnika. Verh 68.

impf. (inf. bičuvati; prez. sg. 1. bičuem, -jem, 2. -ješ, 3. -je, pl. 3. -ju, imperf. pl. 3. bičuvaše; imp. pl. 1. bičujmo). 2. -jte; pridj. akt. sg. m. bičuval, pl. m. -i; pridj. pas. sg. N m. bičuvan, -i, n. -o, G m. -oga, pl. N m. -i; ptc. prez. sg. N m. bičujuči, n. -e, f. -a) usp. bečuvati, bičovati.
1. bičem tući, udarati, bičevati. H (s. v.  bičuem, koga bičuju), B (s. v.  caedo, flagellator, flagellatus, flagello, verberatus; bičujem, bičujući, prid. bičujem), J (s. v.   flagrio).  Zezvali Židovi apoštole, biše je i bičuvaše je. Vram post B, 12 a. Sinka mojega k stupu privezanoga nemilo bičuju. Habd zerc 216. Takove gospoda pravično čine bičuvati, vesiti… ali z mečem prisekati. Mul pos 301. Hahari jesu se Viktora bičujuč bili zatrudili. Krist žit 24.
2. fig. kažnjavati. Telo kroti [pokornik] kaštigami, bojom, postom bičuje. Mil vert 118. Kada nas (Bog)bičuje… kakti naš dobri otec, najvekše hvale je vreden. Brez diog 144. Ako nas ti [Gospone] takaj pokoriš, bičuješ naše neprijatele jošče vnogo boļe. St kol (1866) 206.