| habikruh | m (sg. N habikruh, pl. N -i, G -ov, D -om) (vjerojatno)probisvijet; nasilnik. Znam ja dobro takveh habikruhov nakaneńa, komaj iz škol izideju … vre misliju da bi koju divojku kade zaslepili. Brez mat 46. Habikruhi baš tak im z prostem človekom činiju kakgod čini sokač z lemonum koju gńete. Lovr ad 116. |
| habit | m isto što habituš (i ista etim.). [Ona] je s požunskog kloštra uskočila i habit onde nosila. VDA 8, 57. Bil grešnik, pokornik … sad habit obleče. Henr 208. |
| habitel | m kvaritelj, zavodnik (v. habati1). B (s. v. vitiator, habitel). |
| habiti | (se) impf. (inf. habiti, habiti se; prez. sg. 1. habim, 3. -i, -i se; pridj. akt. sg. m. habil, pl. m. -i). |
| habituš | m (sg. NA habituš, L -u, I -em) lat. habitus; redovničko odijelo; usp. habit. Reda svetoga Ferenca … habituš na se [je] bil vzel. Habd zerc 541. Vrag pekleni … dojde na vrata vu habitušu redovničkom. Zagr I, 128. Habituš dominikanskoga reda vučinil si je donesti. Fuč 145. |
| hableńe | n gl. im. od habati1; isto što pohableńe 1. B (s. v. vitiatio; hableńe s uputom na pohableńe). |
| habļen | adj. (sg. N m. habļen, n. -o, f. -a) koji nije kakav bi trebao biti, pokvaren, iskrivljen (v. habati1); usp. haben. B (s. v. s uputom na pohabļen). |
| habļeno | adv. krivo, naopako, pokvareno (v. habati1). B (s. v. ). |
| habļiv | adj. (sg. N m. habļiv, n. -o, f. -a) koji se lako kvari, troši, raspada, uništava (v. habati1). B (s. v. habļiv … habļiva … habļivo … kaj se more zkvariti … rasipati i na nikaj dojti). |
| habšpurgski | adj. (sg. N m. habšpurgski, G m. -oga, f. -e) koji se odnosi na Habsburge, habsburški; usp. habšpurski, hapšpurški. Rodolfuš, knez hapšpurgski, pervi [je] … cesarom rimskim … postal. Vram kron 40. Kraļevsko namestničtvo na Vugerske zemļe ženskomu spolu iz habšpurgske hiže … dopalo je. Vitez raf 235. |
