| pricviravec | m onaj koji navaljuje da se što učini, gnjavator. Na ti, mali, na pricviravec (da mu penez). Vit sin 10. |
| pricvreti | pf. (prez. sg. 3. pricvre) izvršiti pritisak (na koga / što)fig. Domišliv je razum človečanski kada ga zlo i nevoļa pricvre. Rob I, 225. |
| pricvrkavati | impf. (prez. sg. 1. pricverkavam) impf. od nepotvrđenoga pricvrkati; činiti da što zagori, da se prepeče. J (s. v. aduro … zapekujem … prižgujem … nažgujem … prismoğujem … pricverkavam, inuro … pripečem … pripekam … prižgavam … pricverkavam … prižižem). |
| pricvrkneńe | |
| priča | f isto što pripovest 1. Kak da bi negdo z lule otpuhnul dima i z nega bi postala priča. Prp čas 27. |
| pričakavati | impf. (prez. sg. 1. pričakavam) impf. od nepotvrđenoga pričakati; isto što iščekivati. Sercem se obračam proti jugu i ńe izhod [Danice] na horvatskom horizontu pričakavam. Halt gaju 197. |
| pričalaren | adj. blago lukav, ponešto podmukao, prepreden. B (s. v. vafellus). |
| pričalarno | adv. od adj. pričalaren; ponešto varljivo, lukavo; usp. pripotmajno. B (s. v. subdolè … pričalarno … pripotmajno). |
| pričanje | n (sg. N pričanie) gl. im. od pričati (se); svjedočenje. Zato je istino pričanie i ima se mu se mesto dati. Perg 163. |
| pričańe | n (sg. N pričańe, G -a, D -u) gl. im. od pričati (se). |
