|
rečlivo
|
adv. (komp. rečliveje) adv. od adj. rečliv.
1. isto što rečļivo 1. J (s. v. loquaciter).
2. isto što rečļivo 2. Koj rečliveje za krivca se daje, on vkanļiveje krivńu svoju zakriva. Liž 34. |
|
rečlivost
|
f (sg. N rečlivost, G -i).
1. isto što rečļivost 1. Z istinum ne najde se nigde tuliko rečlivosti morje kotero iskazanu samo … ļubav tvoju … preseči bi moglo. Kerč živ VIII.
2. isto što rečļivost 2. Iz lakomosti izhağa [nerazložna] rečlivost. Mul šk 388. |
|
rečļiv
|
adj. (sg. N m. rečļiv, n. o, f. -a, G -oga, pl. N m. -i).
1. koji lijepo i tečno govori, rječit; koji se odlikuje dobrom govorničkom vještinom, krasnorječiv; usp. blagorečliv, blagorečļiv, dobrogovorliv, dobrogovorļiv, dobrorečļiv, izrečļiv 2, krasnorečliv, lepogovorļiv, leporečliv, leporečļiv, razboren 5, rečit, rečliv 1, vnogorečliv. H (s. v. rečļiv), B (s. v. rečļiv). [Januš kapelan] nem jezik svoj po s. Pavla pomoči za vučińenem zagovorom na izgovorļivoga i dobrorečļivoga je premenil. Gašp I, 275. Moj mladič, koi predi rečļiv je bil, vezda celem putom nijedne reči ni prerekel. Danica (1835) 57.
2. koji puno (i bezrazložno)govori, brbljav, pričljiv; usp. brbļiv, brbotliv, govorliv, govorļiv, jezičen 2, jezičliv, jezičļiv, velikoga jezika s. v. jezik, razgovoran, razgovoren, razgovorļiv, rečliv 4, vnogoreč. B (s. v. disertus … razgovorļiv … govorļiv … rečļiv … po dobrom napitku rečļiv, dicaculus … rečļiv, gloriosus … rečļiv i oholen sokač, lingulaca 2. … žena jezična i rečļiva; rečļiv). Drugi zrok je, kajti su leńaki rečļivi. Habd ad 1050. Pri vinu je postal rečļiv. Danica (1844) 61.
3. isto što glasen 4. J (s. v. vocalis … glasen … glasovit … glas dajuči … rečļiv). |
|
rečļivec
|
m (sg. N rečļivec, pl. D -vcem, A -vce).
1. onaj koji lijepo i tečno govori, koji se lako izražava. Pravdašem i rečļivcem [ostavļam] jezik. Habd ad 400.
2. onaj koji govori zajedljivo, podrugljivo, zajedljivac, podrugljivac. B (s. v. dicax). |
|
rečļivka
|
f od m. rečļivec 2; ona koja govori zajedljivo, podrugljivo, zajedljivica, podrugljivica . B (s. v. dicax). |
|
rečļivo
|
adv. (komp. rečļiveje) adv. od adj. rečļiv; usp. razgovorno, rečito, rečlivo.
1. lijepim riječima, tečno; na rječit način, rječito. B (s. v. verbose … raztolnačiti nekaj vnogo rečļiveje; rečļivo), J (s. v. verbose).
![endif]>![if> |
|
rečļivost
|
f (sg. NA rečļivost) usp. rečlivost.
1. sposobnost onoga koji je rječit, govornički dar. H (s. v. rečļivost), B (s. v. rečļivost).
2. nerazložno govorenje, brbljavost. B (s. v. dicacitas, verbositas; jezičeńe, rečļivost). Zločesta je šala velika rečļivost, veliki kriči. Habd ad 838. Velika rečļivost včini nas vsakom odurne. Im var 52.
3. fig. cvrkutanje, ptičji pjev. Kad bi se bil videl vlovļenoga [kraguļ] vsu svoju najvekšu rečļivost je potrebuval. Krist bas 33. |
|
rečni1
|
adj. (sg. N m. rečni, f. -a, G f. -e, pl. G m. -ih).
1. koji se odnosi na reč 1; u svezama rečna kniga / kńiga isto što rečnik. B (s. v. lexicographus … rečne kńige pisec), J (s. v. lexicon … rečna kniga … slovokniga, lexidion … slovoknižica … mala rečna kniga); ~ privržek gram. v. privržek.
2. koji se odnosi na reč 2; usmeni, govorni, verbalni. B (s. v. verbalis … rečni … k reči slišajuči). |
|
rečni2
|
adj. (sg. N m. rečni, G m. -ega, pl. N f. -e).
1. koji se odnosi na reka. B (s. v. rečni). So nastale iz kamanja [ribe]? So li iz rečnega zlata? Kov tisk 36.
2. koji živi u rijeci. P (s. v. pisces fluviales … ribe potočne ali rečne 992). |
|
rečnica
|
|
