| rečnik | m (sg. N rečnik, G -a, pl. A -e) popis, lista riječi i izraza jednoga ili više jezika, poredanih obično po abecedi; knjiga koja donosi takav popis; usp. dikcionarijum, rečna kniga s. v. rečni1, rečnica, rečokniga, slovnik 1, slovokniga. B (s. v. vocabularium … rečnik … rečnica … slovnik). De la Bella, Voltigi, Appendini, Mikalia i ostali izpisali jesu slovnice i rečnike dalmatinske. Mikl izb 103. |
| rečnikopisec | m onaj koji sastavlja rječnike, rječničar, leksikograf; usp. rečoknig napravitel s. v. rečokniga, slovoknig pisec s. v. slovokniga. Vre naš vučeni ... rečnikopisec Jambrešič spoznal je [to]. Gaj osn 18. |
| rečoboj | m isto što pregovarjańe 2. J (s. v. logomachia). |
| rečočinec | m onaj koji pretjeruje s riječima; onaj koji laska, pretjerano hvali (koga, što).J (s. v. logodaedalus). |
| rečokniga | f (pl. G rečoknig) isto što rečnik; u svezi rečoknig napravitel / skupspravļavec isto što rečnikopisec. J (s. v. lexicographus … slovoknig pisec … rečoknig napravitel … skupspravļavec … koj dikcionarium zpišuje). |
| rečoplet | adj. isto što rečopleten. J (s. v. flexiloquus … rečoplet … ki z rečmi plete … dvojno govori). |
| rečopleten | adj. (sg. N m. rečopletni) koji je nejasan, dvosmislen; usp. rečoplet. B (s. v. flexiloquus … rečopletni … dvojno govoreči … rečmi bludeči), X (s. v. flecto ... flexiloquus … rečopletni). |
| rečoslovnica | f (sg. L rečoslovnici) gram. isto što gramatika. Potrebno je znati temeļe jezika vu rečoslovnici istolnačene. Danica (1844) 41. |
| rečosložnost | |
| rečospelivańe | n lingv. isto što ispelivańe reči s. v. reč. Kaj je rečospelivańe? Etimologia? Ğurk 52. |
